Ponedeljak je pravo vreme za novi post.
Pre tačno dve i po godine završila sam svoj prvi naučni rad u kome sam dokazivala tri hipoteze.
Prva, izveštavanje o situaciji u Srbiji od strane globalnih medijskih kuća (Assosiated Press, New York Times i The Times) krajem 90-ih godina, uticalo je na formiranje istorijskog zapisa u pogledu objašnjenja razloga za uplitanje evropske zajednice i SAD-a u srpsku unutrašnju politiku, a kasnije i opravdanja za početak intervencije Milosrdni anđeo.
Druga, kojom se tvrdi da su navedeni globalni mediji u to vreme pružali javnu podršku jednoj strani.
I treća, po kojoj su srpski mediji ’98. i ’99. godine izveštavali neiskusno i defanzivno, jer je sama situacija u kojoj se država našla zahtevala posebnu edukaciju i specifičan pristup novinara…
Jako teška tema, 6 meseci istraživanja, mnogobrojna domaća i strana literatura, nekoliko pretplata za pretragu arhiva stranih časopisa i još jedna potvrda moći medija.
Rad uskoro i na engleskom jeziku i velika zahvalnost mentoru prof. dr Jevtoviću.
„Ako se vratimo na sam početak rada i prvu postavljenu hipotezu, da je izveštavanje o terorističkim aktima na Kosmetu od strane globalnih medija uticalo na formiranje istorijskog zapisa u pogledu objašnjenja razloga za uplitanje evropske zajednice i SAD-a u konflikt, a kasnije i davanja legitimnog opravdanja za početak NATO intervencije, možemo je smatrati dokazanom. Samo političko i vojno delovanje NATO-a, bez doprinosa medija, svelo bi se na prostu agresiju na suverenu državu i kao takvo bi naišlo na osudu. Međutim, zapadni mediji su ti koji su kreirali potpuno iskrivljenu sliku o sukobima na Kosovu i tako agresiji dali legitimitet pretvarajući je u operaciju Milosrdni anđeo, neophodnu radi zaštite života nedužnog stanovništva.
Isto se može reći i za drugu hipotezu. Analiza medija Associated Press-a, New York Times-a i The Times-a i njihovog izveštavanja o kosmetskom sukobu u pokazala je da su oni jesu bili saučesnici svojih vlada i pružali su javnu podršku sukobima.
I na kraju, izveštavanje medija o terorizmu svakako zahteva posebnu edukaciju i specifičan pristup novinara što su, nažalost, više puta dokazali i predstavnici srpskih medija u jeku kosmetskog sukoba. Njihova nedovoljna pripremljenost, usporena reagovanja u urgentnim situacijama i često amaterski pristup, nikako se nisu mogli nositi sa medijskom silom Zapada. U demokratskom društvu, trebalo bi težiti dobroj i efikasnoj politici javnog izveštavanja, koja bi ograničavala veliku moć medija i tako postala element od vitalne važnosti u uspešnoj strategiji borbe protiv terorizma (Mikić, 2012, str. 68). Pružajući snažnu podršku vladama zapadnih sila, uspeli su u kreiranju paralelne stvarnosti – svet je verovao u Srbe koji godinama ugnjetavaju albansku manjinu koja se na kraju i odvažila da se bori za svoje oslobođenje. Srpska istina u to vreme čula se samo kao vrisak bespomoćnog naroda koji nije shvatao sa kim se bori.“
Medijska pozadina zbivanja u Srbiji krajem ’90-ih
